Nešto potpuno drugačije – Džen

dženOtvorila je oči. Ovaj put sunce nije kupalo samo nju. Pogled joj je uzvratio tamnokosi muškarac vedrog osmeha. A baš je lep, sad kad su ga modrice prošle, pomalo setno pomisli princeza i okrenu se na leđa, gledajući u visok plafon, optočen zlatom. Moj prvi muškarac svetle puti. Hm, hm. Oboje su ležali goli, pored otvorenog prozora odakle je duvao osvežavajući povetarac. Čuo se veseli cvrkut ptica. Između zime i leta na Ptičjim ostrvima nema mnogo razlike.

„Dobro jutro princezo“, pomalo tupo reče Vatroslav kroz osmeh.

Pogledala ga je krajičkom oka i pažljivo odmerila. Nije baš Kendel ali… Hm hm. Prešla je vrhovima prstiju od svojih kolena sve do grudi. Volela je to da radi. „Dobro jutro“, promrmlja Džen sebi u bradu.

Neko vreme su ležali nepomični i ćutke gledali u tavanicu. Vatroslav je izgledao kao da želi da započne neki razgovor ali da ne zna kako. Ne ume on baš sa ženama, m? Mada, ne treba to da me čudi… Da mu možda nije bio prvi put? Hm, hm, teško. Odlučila je da prekine neprijatnu tišinu, okrenula se na bok ka njemu i kroz osmeh upitala: „Nego viteže, je l’ dozvoljeno ovo vama? U tom redu Zmajnika mislim.“

Misliš da se nađemo princezama u nevolji? To nam se nalazi u opisu dužnosti“, ozbiljno odgovori Vatroslav, ali se široko osmehnuo posle par trenutaka.

Tako znači. „U nevolji kažeš?“ Džen ga je opkoračila i raširila mu ruke. „Zašto misliš da sam ja u nevolji?“

Vatroslav se malo zarumeneo. „Nisam mislio tako… Šalio sam se.“ Pokušao je da je poljubi, ali se izmakla. Nećeš se tek tako izvući.

Oslobodila mu je ruke. „Ozbiljno pitam“, prošaputa Džen naslanjujući obraz na njegov. „Ovo što ja radim“, blago je zanjihala kukovima sedajući mu u krilo, „To ti neće praviti probleme kad se vratiš u taj prečasni Paladin?“

„Neće“, kratko odgovori Vatroslav, tražeći njene usne. Izmakla se ponovo. „Neke stvari su nam dozvoljene.“

„Neke stvari?“, Džen se radoznalo uspravi u njegovom krilu. Osetila je da je Zmajnik više nego raspoložen za ponavljanje događaja od sinoć.

„Pa da. Odnosi sa devojkama na primer.“

„Misliš jebanje?“, Džen ga je izazivački gledala u oči.

„Da, jebanje“, Vatroslav se ponovo blago zacrveneo. „Nemamo nikakva ograničenja po tom pitanju. Nije poželjno da se zaljubimo, ali niko reč neće reći dok to ne utiče na vršenje zmajničkih dužnosti. Jedino su deca izričito zabranjena. I brak naravno.“

„A ako se desi slučajno?“, upita Džen. „Mislim deca, ne brak.“

„Ne može da se desi“, pomalo tužno odgovori Vatroslav skrećući pogled, „Svaki Zmajnik je u toku obuke podvrgnut nekim činima koji sprečavaju to. Trajno i nepovratno.“

„A, je l’?“, pogleda ga Džen smešeći se, „Trebao si to da mi kažeš sinoć, nismo morali da završavamo onako naprasno.“ Ugrizla se za usnu i ponovo nadvila nad njim. Nešto je pokušao da odgovori, ali sprečila ga je svojim usnama.

Uhvatio ju je za kukove a zatim i za zadnjicu. Ona je rukom prešla preko njegovog stomaka i zaustavila mu se između nogu. Podrhtala je blago. Mogli bi opet, što da ne? Stisnula ga je jako i krenula da se namesti, a onda se predomislila. Hm, ne. Ne sad. Neka se malo nauči da princezu treba da čeka i da ne može baš uvek kad hoće.

Naglo se izmakla i ustala sa kreveta. Znojavo telo joj se presijavalo pod jutarnjim zracima sunca. Uzbuđen, Vatroslav ju je gledao začuđeno. Džen je nežno prekrila svoje ukrućene bradavice šakama. „Neki drugi put. Imamo posla sad“, vragolasto se nasmešila. Ostao je da leži zbunjen.

Prebacila je svileni ogrtač preko svog izvajanog tela i otvorila vrata terase. „Obuci nešto pre nego što izađeš, ovde svi mogu da te vide“, dobacila mu je dok je izlazila.

Naslonila se na ogradu terase i zamišljeno posmatrala grad pod sobom kad joj se Vatroslav pridružio. Zadivljeno je zastao i pogledao ka horizontu, ka moru. Sa usta mu se oteo uzdah.

Ha! Ti si prvi put ovde?“, upita princeza kroz detinji osmeh. Vatroslav je klimnuo, glavom ne skidajući pogled sa pejzaža pod terasom.
Raskošna kraljevska palata dinastije T’Marve izgrađena je stepenasto u steni koja se nadvija nad gradom, a soba princeze Džen se nalazi na najvišem nivou. Sa njene terase može se videti ceo Lok-Dregne, u svoj svojoj lepoti, bogatstvu i neverovatnom prirodnom okruženju.

Tirkizno plavo more zadržava svoju boju skroz do pučine. Nad uskim ulaskom u zaliv nadvijaju se dve visoke stene u koje su uklesane konture dvojice starih kraljeva Ksandale. Lica koja su im optočena zlatom na suncu su izgledala kao zapaljena. Vatroslav je ove dve statue svakako video ranije, ali njihova veličina ne može u potpunosti da se pojmi dok se na Lok-Dregne ne pogleda sa visine. Izuzev dva široka priobalna druma koja vode ka drugim naseobinama na ostrvu, grad je u potpunosti okružen gustom džunglom. Iznad krošnji drveća neprekidno su preletala brojna jata raznih živopisnih vrsta ptica, jasno stavljajući do znanja zbog čega se Ptičja ostrva zovu baš tako. Iz džungle na par mesta vire visoki zigurati, na čijim vrhovima gori vatra. To su svetilišta Kuecalu, pticolikom božanstvu obožavanom na Ptičjim ostrvima.

Između džungle sa dve strane, mora i visoke stene uz koju se nalazi palata prostire se Lok-Dregne. Brdoviti grad prepun je uskih uličica i izuzetno je gusto naseljen. Gledano sa visine, smenjuju se raskošne kupole bogatijih i ravni krovovi kuća i zgrada nešto lošije stojećih slojeva stanovništva, ali u Lok-Dregneu nema siromaštva. Svako ko to želi može da živi veoma udoban život, a oni koji se opredele da budu skitnice i beskućnici nisu dobrodošli u prestonici Ksandale. Kraljevska garda marljivo vodi računa da oni budu uklonjeni sa ulica i poslati u neke zabačenije krajeve kraljevstva, uglavnom na manja okolna ostrva.

Luka Lok-Dregnea je veoma prometna i prepuna brodova sa raznih krajeva sveta. Sa terase princeze Džen može delom da se vidi i spoljašnja luka koja se nalazi izvan zaliva, i gde je usidren najveći deo ratne mornarice Ksandale. Na pučini je moglo da se primeti nekoliko dugačkih dromona sa po dva reda veslača, visokim jedrima i pomorskim ovnovima kako izvode ratne vežbe. Neki su opremljeni čak i bacačima Ksandalske vatre. Vatroslav je zadivljeno posmatrao jedne od najubojitijih brodova na Triglavu. Od ksandalske mornarice i njenih dromona zazire čak i moćno Kraznimirsko carstvo.

U samom gradu može se videti nekoliko prelepih velikih zdanja poput pozorišta, kraljevskog suda i sveučilišta. Sve takve zgrade izgrađene su na sličan način: kružnog oblika, sa visokim kupolama i uskim kulama koje ih okružuju. Postoji takođe i nekoliko otvorenih tržnica gde se može naći roba sa svih krajeva sveta, osim iz Kraznimira. U sredini grada nalazi se džinovska gladijatorska arena, najveća na Triglavu. Tamo se gotovo svakodnevno održavaju borbe, a od kad je car Justijus počeo da drži tamnopute Ksandalce kao robove jedna od omiljenih zabava posetilaca arene je bacanje zlatokosih Ruzbinijumaca lavovima, tigrovima, mantikorama ili baziliscima. Iako između Ksandale i Kraznimira zvanično nije u toku rat, carska mornarica često presreće ksandalske brodove i posadu vodi u roblje. Za svaki takav ispad kralj N’Zong je naredio dvostruku odmazdu, tako da je izvor Ruzbinijumaca gladijatora maltene nepresušan.

Arena ti je privukla pažnju?“, upita Džen Vatroslava.

Da. Varvarski običaj“, namršti se on. „Mada neću da lažem, ne mogu reći da nije zanimljivo gledati borbe. Svako od nas je pomalo varvarin, životinja.“

“Varvarski?“, pomalo se naljuti Džen. „Po čemu se to razlikuje od tvog vitlanja zmajsabljama i ubijanja Vesnika? Ubistvo je ubistvo.“

„Nije baš isto, princezo.“

„Možda. Ali nije mi do rasprava. Naši gladijatori su dobrovoljci. Ili Ruzbinijumci zarobljeni iz odmazde“, branila je Džen običaje svog naroda. „Ne volim ja mnogo da gledam to, krvožedno je previše za moj ukus. Ali ponekad ume da bude zanimljivo, razna bića dovuku u arenu. Pre dva meseca je bilo posebno zabavno.“

„Šta je bilo tad?“, radoznalo upita Vatroslav.

„Prekomorski ukrotitelji su doveli neko biće poput čoveka, ali sa nogama, repom i glavom bika, sa sve rogovima. Rekoše da se zove minotaur, ako se dobro sećam. Jedan takav se borio protiv nekakvog džina sa jednim okom. Oba su navodno dovukli sa Arhipelaga“, živahno je prepričavala princeza, „Pobedio je taj minotaur. A onda su pred njega izveli neko odista neobično čudovište. Imao je telo čoveka i blistavo plavu kožu. Al’ nije imao noge, nego nekakav magični vrtlog. Predstavili su ga kao bezumno biće koje krade device širom Arhipelaga…“

„To je bila gnusna laž“, burno odreagova Vatroslav. „Po tvom opisu u pitanju je bio jedan najobičniji đini. Oni nisu nikakva čudovišta već izuzetno pametna i mudra bića. Uglavnom su veoma dobroćudni. Imao sam prilike da upoznam jednog, kad su bili u poseti Paladinu pre par godina.“

„Oh“, uzdahnu Džen. „A najavljivač je bio tako ubedljiv. Mi ovde ne znamo mnogo o tim bićima s juga“, pravdala se. Iznenada se oseti veoma krivom za sve. „Reći ću ocu da od sada treba biti pažljiviji sa tim koga puštamo u arenu. Onaj minotaur je rastrg’o tog tvog đinija. Zatim su na njega pustili par zlatokosih Ruzbinijumaca, publika je oduševljeno klicala. Meni se taj deo uopšte ne sviđa…“

„Besomučno ubijanje Ruzbinijumaca?“, upita Vatroslav zagrlivši je.

„Da. Tužno je to. Pogotovo radost koju ljudi u publici vide pri svakom prolivanju ruzbinijumske krvi“, reče Džen odmaknuvši se malo od njega. Oborila je pogled i nastavila veoma iskreno: „Znam da oni nama rade još gore stvari, da je car sve počeo, ali ne vidim smisla u svemu. Što pre Justijus crkne, pre će zavladati mir. Nadam se barem. No, ne želim da pričam više o tome.“

„Hoćemo da idemo dole, da vežbamo sa zmajsabljama?“, predloži Vatroslav da je malo razvedri. Ipak, on je zbog toga i ostao u Lok-Dregneu, a i odlično zna koliko Džen uživa u vežbanju sa svojim novim oružjem.

„Ne. To ćemo predveče. Moram sa ocem neke stvari da popričam prvo. Državničke“, blago se nasmeši Džen. „Ti u međuvremenu radi šta ti je volja, naći ćemo se na vežbalištu kad sunce krene da se spušta.“

„Kako princeza zapoveda“, pokloni se Vatroslav i poljubi joj ruku. Dobro je znao da kad ona nešto naumi, nema mnogo svrhe raspravljati se.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *