Nešto potpuno drugačije – Elorana

eloranaUlice Belikraja krcate su bez prestanka već danima. Samo sedmicu pre nego što je počeo vašar tu je mogao da se nađe tek po koji užurbani meštanin, ali sada su prepune trgovaca, zabavljača i njihovih mušterija. Belikrajski vašar je najveći događaj između Brazgrada i Ledenzida u ovo doba godine i kao takav privlači veliki broj posetilaca iz okolnih sela.

Elorana se lagano šetala između tezgi i razgledala šta sve severnjački trgovci nude. Mnoge stvari nisu joj bile jasne i zabavljale su je jednako koliko i zbunjivale.

Drvene i koštane figurice i igračke, šareni ukrasi, drveni konjići na kojima deca mogu da se ljuljaju, minđuše i ostali nakit od dragog kamenja i mnogo više njegovih imitacija, razni trofeji od delova životinjskog tela, ništa od toga Elorana nije razumela. Niti bi razumeo bilo koji vilenjak. Njen narod nije sekao šume kako bi pravio igračke, razbijao stene kako bi ukrašavao sebe, niti ubijao životinje da bi time posle mogao da se hvali. Vilenjaci se takvim stvarima nisu ponosili i radili su ih samo ako su zaista imali neke stvarne koristi.

Prešla je rukom preko svojih grudi i stomaka. Moj oklop od viverna na primer. Vilenjak nikada ne bi ubio viverna samo da bi mogao da okači njegove zube oko vrata. Oklop je druga stvar, korisna.

Svoj posao na vašaru Elorana je završila još prvog dana. Kupila je kastrata predivne tamno sive dlake sa belom grivom i čupavim kopitima. Nazvala ga je Alanos, što na melbijenskom jeziku znači nada. Nadala se da bi mogla da nađe velikog, južnjačkog konja, ali je morala da se zadovolji sa omanjim brdskim konjićem kakvi se uglavnom koriste na Severu. Iako je to sredila, već danima je odugovlačila svoj polazak na jug, nazad u rodni Melbijen i Viseće Gradove. Na neki čudan način navikla se na Belikraj i među meštanima joj je bilo prijatnije nego što je ikada mogla da zamisli. Ko bi rekao da jedan vilenjak može ovde da se oseti lepo. Severnjaci su je u početku gledali nepoverljivo, kao i ona njih uostalom, ali su se nakon nekoliko nedelja zajedničkog života navikli jedni na druge. Stanovnici Belikraja, pogotovo deca, često su joj postavljali pitanja i divili se tome kako imaju priliku da toliko dugo ugoste jednu vilenjačku čarobnicu u svom selu. Nije verovala da će joj toliko teško biti da napusti mesto gde je izgubila toliko puno. Možda sam ipak nešto i dobila. Čudni su Visenini putevi. A tu je bio i Vukvid. Simpatični mladi Severnjak i njegove rune. Ubeđivala je sebe da čeka da on krene na svoj put kadadalekom severu. Nakon toga više ne bi bilo ničega što bi je držalo u Belikraju.

Čujte i počujte, jedinstvena prilika!“, glasno je sa teškim naglaskom Međuzemlja govorio sedi trgovac tamnog lica i gustih obrva pored kojeg je Elorana prolazila. Muškarac se popeo na neke kutije i nastavio iz sveg glasa: „Samo danas imamo rog od pravog pravcatog jednoroga! Ide najvećem ponuđaču. Početna cena je svega deset carskih raganda il’ devedeset zimogorskih zlatnika!“

Kol’ko je to u bakrenjacima?“, upita jedan od prisutnih seljaka.

Ih, pa kuda jednorogov rog da plaćaš bakrenjacima, to bi bilo nečuveno!“, uvredi se trgovac.

Ovo je pljačka, jedan rog tol’ko da košta!“, ubaci se drugi seljak.

Nije ovo običan rog, ovo je od jednoroga! Jednoroga!“, glasno je naglašavao reči, trudeći se da privuče što više publike. Iskusni trgovac bio je uspešan u tome. Zapalio je lulu i zadovoljno posmatrao sve više mogućih mušterija koje su prilazile. Elorana je takođe zastala da vidi šta se to dešava.

Dajem ja stotinu jarlovih zlatnika!“, ču se zvuk iz gomile.

Ja stotinu i pet!“, poveća ponudu drugi.

A šta je to tol’ko posebno sa jednorogom?“, sumnjičavo upita neko iz mase.

Čujte ljudi moji kakvo glupo pitanje!“, posprdno reče trgovac. Nekoliko ljudi poče glasno da se smeje. Trgovčevi pomoćnici pretpostavljam.

Dajte, dajte, nije tolika sramota ne znati“, prekinu ih trgovac, „Sve ćemo mi ovde objasniti. Da počnemo veselo! Zna li ko od vas šta o jednorozima?“

Jednorozi ne postoje, to su sam’ priče koje ja kazujem unucima da ih uspavam! Maleni ih obožavaju, znate kak’i su lepi i pametni, ljubi ih baka!“, odmah opali punačka starica retke kose. „Gragara je izmislila te rogate konje, verujte mi!“

Ma šta pričaš babo!“, ču se glas negde iz gomile, „Ak’ zmajovi postoj’, postoj’ sve, a zmajove smo svi videli, da!“

Masa je pravila odobravajuće zvuke, a trgovac se smeškao.

Znam ja, znam ja!“, odgovori mlada Severnjakinja, „Kad se od nji’ovog roga spravi napitak on mož’ da leči otrov i razne bolesti!“

Dvan’est carskih raganda!“, do sada nečujni glas iz mase podiže ponudu nakon što je čuo ovo.

Ne znaš ti ništ’ devojčuro“, ispravi je masni bradati seljak, „Znano je da jednorozi služe kak’ bi se prepoznale device i da samo deva mož’ da ih pripitomi. Kladim se da tebe ne bi prepozn’o. Hehe.“ Mršava devojka se zarumene i izgubi u masi.

Da, da!“, odobravajući je klimao glavom niski polu-ork velikog stomaka, „Taj napitak od roga mož’ di pomogne sa nedaćama u krevetu, ak’ me razumete, he. Nešt’ što nije potrebno nama polu-orcima, to sve žene znaju, he.“

Nekoliko seljaka ga je mrko pogledalo. Trgovac je pućkao lulu i zadovoljno posmatrao razvoj događaja. Elorani je bilo nekako zanimljivo da sluša kako se seljaci takmiče u svom neznanju. No, nije želela da se meša i skreće pažnju na sebe.

Stotinu i petn’est zimogorskih zlatnika!“

Stan’te dobri ljudi, ovo je opasan prevarant!“, kroz masu se probijao jedan čistokrvni ork. Elorana nije ranije imala prilike da uživo vidi pripadnika njegove rase, koja je veoma retka u Međuzemlju. Čak su mi i u Ruzbinijumu promakli. Ork nije bio mnogo visok ali je bio veoma snažan, iako je izgledao kao da je u ozbiljnim godinama. Imao je ogromne očnjake i dugačke prosede zulufe. Koža mu je bila sivo-zelena. Nastavio je govor kad je stigao do prvih redova: „Prevarant velim! To nije nikaki rog jednoroga neg’ kljova od običnog narvala, kad vam kažem. Mi orci sa Ledenog masiva znamo dobro to, lovimo ih često, ukusne živuljke.“

Trgovac se namrštio i streljao pogledom okupljene ljude. Prevarant verovatno traži svoje pomoćnike.

Ma šta kažeš? Je l’ to istina trgovče?“, upita jedan od iznerviranih seljaka. Ostali su odobravali uzvicima.

Lažov je ovaj ork, lažov!“, viknu neko iz mase, vrlo moguće jedan od trgovčevih pomoćnika. „I lopov verovatno! Drž’te ga!“

Šta more?“, začuđeno upita ork koji nije ni pokušavao da beži.

Nasta velika pometnja. Trojica muškaraca napadoše sredovečnog orka u pokušaju da ga odvedu što dalje od trgovca. Neki seljaci su mu priskočili u pomoć. Par starijih žena je vrištalo, uglavnom bez razloga. Samo prave još veću gužvu. Nikad mi ljudi neće biti jasni. Elorana nije želela dalje da prisustvuje ovome, niti ju je preterano zanimalo šta će se desiti sa rogom i ko će biti dovoljno blesav da ga kupi za velike pare.

Vilenjakinja je jedno znala sigurno, da je ork bio u pravu. Ono nije nikakav rog jednoroga. Elorana je imala prilike da iz bliza vidi ove životinje nalik konjima, koje mnogi smatraju plemenitim i čudotvornim. Njihov rog je manji i deblji od roga koji je nudio trgovac. Zapravo, dok je još uvek bila u vilenjačkoj vojsci Elorana je učestvovala u lovu na poslednju zajednicu jednoroga u Melbijenskoj šumi. Većina priča koje su seljaci imali vuče neki koren u istini. Jednorozi zaista imaju neobičnu veštinu da prepoznaju device, ali ne kako bi im položili glavu i krilo, i svakako ne kako bi dopustili da budu pripitomljeni. Pronađena devojka ne bi zadugo ostajala devica, ukoliko bi uopšte susret preživela. Jednorozi su bolesna šala boga Zirnitre, nema drugog objašnjenja. Divlja, nekontrolisana stvorenja su zbog toga postali jedina bića za koja su vilenjaci odlučili da moraju biti istrebljena. Užasno je uraditi tako nešto celoj vrsti, ali morali smo. Jednorozi nisu bili obične životinje u prirodnoj ravnoteži, nego nešto užasno. Proklet da je Zirnitra koji ih je stvorio. Doduše, polu-ork koji je rekao da napitak sačinjen od roga jednoroga može da reši probleme u krevetu bio je u pravu, ali uz to su uglavnom sledili propratni efekti poput neobuzdane seksualne želje, a na kraju i potpun gubitak razuma.

Jednorozi danas mogu da se nađu samo po nekim ostrvima u Arhipelagu, gde su pojedini primerci prevezeni od strane hrabrih morepolovaca, ludih pustolova i izopačenih magova. Takođe kruže glasine da postoji nekoliko jedinki i u Kraznimiru, gde ih pojedini plemići drže zatočene u svojim ličnim zbirkama.

Elorana nije želela više da razmišlja o ovome. Bolelo ju je to što je učestvovala u istrebljenju jedne vrste životinja, iako je znala da je to moralo da se uradi.

Nastavila je dalje niz ulice, ka Jarunovoj gostionici.

Ostali tekstovi:

Jog

Kirgen

Elorana

Iskra

Vukvid

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *