Nešto potpuno drugačije – Iskra

iskraKasni sumrak pretvorio se u noć, a Iskra je još uvek bežala. Lilvir nije želeo da odustane od potere. Preplašeno Ognjenovo graktanje nije joj ostavljalo nikakvu mogućnost da zametne trag, pa joj je jedina nada bila da debeli se sveštenik umori i odustane. Da ostavi jedinog preostalog prijatelja u ratom zahvaćenoj zemlji nije ni pomišljala. Ognjen ide sa mnom, pa šta bude!

Stoj u ime Ozviene!“, čula je Lilvira kako se dere za njom. Bio je blizu.

Okrenula je glavu da osmotri. Debeli sveštenik retke raščupane kose u prljavim sivim odorama neumoljivo se približavao. Ubrzala je hod i preskakala prepreke ispred sebe. A onda je zapela stopalom za jedan koren. Ne! Ovo se ne dešava…

Videla je zemlju kako joj se približava. Ispustila je Ognjena i čula zbunjeno graktanje. Zatim je udarila o blatnjavu zemlju. Usta su joj se ispunila krvlju jer se ugrizla za jezik. Prigušeno graktanje se još uvek čulo, ali Ognjena nije videla. Ptić je nekuda pobegao i sakrio se. Nagonski je pokušala da se pridigne i nastavi da trči.

Nije uspela. Neko ju je pritisnuo sa leđa i nabio nazad u zemlju tako da nije mogla da se pomeri.

Neee“, pokušala je da vrisne, da pozove Ognjena. Nije mogla, lepljiva ruka joj je prekrila usta.

Dolijala si najzad bezobrazna devojčice“, smeškao se zadihani Lilvir i prljavom rukavom brisao čelo. Užasno je smrdeo, poput pijanice okupane znojem. „Uh, koliko si mi muka napravila.“

Ujela ga je za prste, i ukus krvi u njenim ustima pomešao sa znojem i prljavštinom. Sveštenik je popustio stisak, pa je pokušala da se izmigolji.

Gaduro mala!“, dreknu Lilvir. „Platićeš za ovo!“

Jednim potezom ruke okrenuo ju je na leđa. Iskra ga je preplašeno gledala u besno i znojavo lice. Sveštenik je zamahnuo pesnicom i snažno je udario po glavi.

Od siline udarca pogled joj se potpuno zamračio, tako da nije videla ništa pred sobom. U ušima joj je zujalo toliko snažno da više nije čula ni Ognjenovo graktanje, dok je u ustima osetila još krvi. Učinilo joj se da je progutala barem jedan zub.

Sad ćemo mi malo da se zabavimo gaduro prljava, zbog svog ovog jurcanja koje si mi priredila“, kroz užasan osmeh reče Lilvir pljunivši je u lice. „A posle toga ideš kod ostalih, ne valja da tako bespomoćna devojka sama šeta šumom.“

Iskru je svakog trena glava bolela sve više i više, jedva da je mogla da izdrži. Ništa nije videla i pogled joj je bio mutan i mračan. Osetila je kako Lilvir pokušava da joj svuče čakšire, a kako mu to nije polazilo za rukom iscepao ih je. Debelom šakom joj je stiskao male grudi, a pihtijaste prste druge ruke osetila je na butinama. Tresla se od straha i bola. Kroz zujanje u ušima čula ga je kako se pobednički smeška. Zatim oseti hrapavi jezik na svom licu, i odvratan zadah koji se širio iz sveštenikovih usta. Poželela je da povrati, ali nije mogla. Niti je mogla da se pomeri od težine njegove zadrigle telesine.

Masni prsti joj više nisu dodirivali butine, već su je jako stisli između nogu. Osetila je kako pokušavaju da uđu u nju. Iskra više nije mogla da izdrži. Skupila je svu snagu i hrabrost koje je još uvek imala u sebi. Uspela je da otvori oči uprkos bolu, pri čemu se zamalo onesvestila, ali uspešno je razbila tamu. Gledala je bespomoćno oko sebe kad je osetila kako nešto polako ulazi u nju. Nije želela da dopusti to. Poslednjim trzajima koji su joj preostali napipala je kamen pod svojim prstima. Bespomoćno je uzdahnula.

Spremila se da zamahne ka sveštenikovom podbulom licu, čemu se on nikako nije nadao, ali bol kroz celo telo je pretio da je ponovo savlada. Zatvorila je oči i nekako uspela da uputi udarac, a zatim joj je lice zapljusnula krv praćena stravičnim Lilvirovovim uzvikom. Kamenica mu je razbila donju vilicu.

Iskra je još jednom pokušala da se okrene i pobegne. Otpuzala je svega nekoliko hvati kad je čula Lilvira kako se nerazumljivo dere. Sledećeg trena sveštenik je skočio ka Iskri i povukao je za kosu. Zatim ju je bacio na zemlju tako da je opet udarila glavu. U sebi je osećala sve veću želju da se bori, iako nije imala snage. Kad se nadvio nad njom pokušala je da mu baci zemlju u lice, ali nije zamahnula lepo.

Dosta mi te je!“, kipteo je od besa držeći se za krvavu vilicu. Ispod mantije je izvukao nož, i brzim pokretom ubo Iskru u stomak. Napravio je polukrug nožem u njoj a zaim ga ja izvukao. Osetila je oštar bol, i tihi uzdah joj je napustio usta. A zatim je sve postalo prazno i hladno. Iskri se učini kao da propada kroz mračni beskraj, i celim telom joj je prolazila jeza. Topla je bila jedino krv koja joj je curila niz stomak i noge. Krv koja joj se činila kao užarena lava koja teče po smrznutom telu. Nije mogla da se pomera. Lilvir je zamahnuo da je ubode još jednom ali je ispustio nož. Iskra je kroz maglu videla kako je sečivo palo pored nje. Zatim ju je ponovo zapljusnula krv sa sveštenikovog lica praćena bolnim krikom. Neko ga je pogodio kamenicom u oko.

Glave potpuno oblivene krvlju, Lilvir je sa mukom ustao i besno zverao oko sebe. Poletela je još jedna kamenica, i pogodila ga u drugo oko nakon čega je pao na kolena. Treći kamen mu je razbio grkljan, i smrdljivo debelo telo se nakon toga skljokalo u blato. Iskri ništa nije bilo jasno, sve šta je mogla da uradi su bili bespomoćni pokušaji da šakama da zaustavi krvarenje.

Ognjene… Ognjene… Kad si naučio da bacaš kamenje?“, buncala je polako gubeći svest. Osetila je da je kraj došao. Valjda će imati neko da brine o Ognjenu. Mora neko da brine o njemu, ne može sam, još uvek je mlad.

Iznenada, nad njom se pojavio muškarac. Kroz mrak koji joj je padao na oči i zatvarao ih nije mogla jasno da ga vidi. Primetila je samo praćku koju je držao u ruci. Pogrbljenog hoda, muškarac je prišao sveštenikovom telu da se uveri da li je mrtav. Nakon toga je došao do Iskre. Opipao joj je ranu i pogledao krv prolivenu okolo.

Bestraga“, opsova glasom starijeg čoveka. Kleknuo je pored Iskre i pomilovao je po čelu. Tužno ju je gledao. „Izvini. Došao sam čim sam čuo da se nešto dešava. Da sam bio samo malo brži…“

Iskra je otvarala usta u prazno, gotovo da nije imala snage da pusti neki glas. Osećala je kako je poslednji trzaji života napuštaju. Niz uglove očiju krenule su joj suze. „Ognjen“, nekako je uspela da šapuće kroz suze, „Molim vas… Ognjen…“

Šta kažeš? Ognjen? Ko je to? Ovaj debeli?“

Odjednom se začulo graktanje. Iskra se poslednjim delićima snage osmehnula. Ptić je veselo skakutao i prišao joj. Nežno joj je kljuckao lice. Muškarac se uspravio na noge i u čudu posmatrao, kao da u životu nije video rogaticu, ili čak ni gavrana. Ognjen joj se popeo na lice i prešao preko tela dok nije došao do rane. Blago ju je kljucnuo.

Iskra je pokušala da ga pomeri rukom ali nije imala snage. Muškarac je zapanjeno stajao i posmatrao, ne preduzimajući ništa. Skloni ga, poželela je da kaže ali nije mogla. Malaksale usne otvarale su joj se u prazno. Nakon što joj se ugnezdio na stomaku, Ognjen je još jednom kljucnuo ranu, da bi zatim tužno zacvrkutao. Nikad ga nije čula da cvrkuće na taj način. Ptić je nežno spustio svoju glavu pored rane koja je još uvek krvarila i zatvorio oči, ispuštajući cvileće zvukove.

A onda su mu u uglu ptičjih očiju zasijale suze. Jedna po jedna, kapi iz Ognjenovih očiju padale su po mestu gde je Iskra ubodena nožem. Svaka se činila poput vrele vode koja udara o led. Odjednom je osetila toplinu koja joj greje celo telo. Osetila je da joj se snaga polako vraća. Ognjen je plakao nad njenom ranom sve dok nije skupila snage da podigne ruku kako bi ga pomazila. Tada je veselo podigao glavu i graknuo nekoliko puta gledajući je u oči. Iskra je prešla rukom preko stomaka i nije mogla da napipa ranu.

Šta… Šta se desilo?“, upitala je neodređeno, gledajući u muškarca koji je zapanjeno buljio u nju i Ognjena.

Tek sad je primetila da je u pitanju veoma žgoljav star čovek, i to grbavac veoma ružnog lica punog ožiljaka. Na glavi je imao nekoliko sedih dlaka i retku belu bradu. Nosio je iscepanu odeću i stare opanke. Najčudnije na njemu bile su žute oči, kakve Iskra nikad ranije nije videla. Sa neobičnijom prilikom se u životu nije susrela. Ko je ovo i kako je on uspeo da savlada Lilvira? A meni, šta se meni desilo? Šta je Ognjen uradio? Je l’ ovo neki san?

Za ime bogova, Zirnitra me spalio!“, viknu grbavac, „Devojčice, kakvo je tvoje ime? Odakle ti ova ptica?“

Ja… Ja sam Iskra“, odgovori riđokosa devojka uspravljajući se u sedeći položaj. Brzo je navukla na sebe iscepane čakšire. Govorila je iskreno, nije ni razmišljala o mogućnosti da slaže. Previše su je obuzeli večerašnji događaji za to. Pričala je brzo, jedva razumljivo: „A ovo je Ognjen. Našla sam ga pre dvadesetak dana u Đembukovcu, nedaleko odavde, u spaljenoj kući. Mislila sam da je ptić gavrana i trudila sam se da brinem o njemu. Ali izrasli su mu rogovi u međuvremenu, što znači da Ognjen nije gavran već rogatica!“

Iskra? Ognjen? Šta si ti dete?“, zbunjeno upita grbavac koji nije mogao da dođe k’ sebi.

Ja sam obična devojka, odavde iz okoline, iz Đembukovca koji su vojnici poharali. Odveli su i mog oca. Nakon toga sam pobegla u šumu od razbojnika“, pomalo lakoverno odgovori Iskra. Pogledala je ka mestu gde joj se nalazila ubodna rana. „Nisam znala da rogatice mogu da urade ovo…“

Zaceljivanje? Rogatice? O, ne, nikako rogatice nisu u stanju da zaceljuju suzama. Ne, devojčice“, obazrivo reče grbavac. Kleknuo je i pokušao da pomazi Ognjena. Ptić se nije protivio. „Samo jedna vrsta ptica ima suze sa isceljivačkom moći. Tvoj Ognjen je feniks.“

Ostali tekstovi:

Jog

Kirgen

Elorana

Iskra

Vukvid

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *