Nešto potpuno drugačije – Kirgen

PathfinderDwarfMerchantPas im mater, pas im mater!“, iznenada veoma glasno opsova Panđer, besno zamahujući korbačem kroz vazduh tako da je zamalo zakačio i Kirgena.

On zausti da po ko zna koji put prekori svog kočijaša, ali čim je pogledao napred bilo mu je jasno o čemu se radi. Nekoliko stotina hvati ispred patuljačkih kola vijorile su se dve zastave, i to ne tamnoplava hidra Dirina. Ubrzo je primetio i barikade na putu, iza kojih su stajali naoružani muškarci. Bilo ih je desetak, ali iz daljine nije se moglo zaključiti kakvu opremu imaju i koje su im namere.

Do mojega“, reče iznervirano Kirgen. „Paz’te ovako momci. Kad priđemo ja silazim sa kola i idem da pričam s ovim prikanima. Četvorica nek me prate, svako po dva sekirčeta d’uzme, al’ ih sakrijte tako da ne primete. Ostali ostanite na kolima i budite u pripravnosti, svašta mož’ da se desi.“

Poslušali su ga bez reči. Panđer i još jedan patuljak su ispod svojih ogrtača sakrili samostrele, dok su ostali imali po dve sekire. Kirgen je takođe za pojas zadenuo sekiru, poklon koji je dobio od svog brata kad je poslednji put bio u rodnom klanu. Bio je više nego srećan što do sada nije imao potrebe da je koristi u borbi.

Patuljačka kola prišla su barikadama. Ispostavilo se da je u pitanju bilo samo nekoliko balvana poređanih po drumu, a iza njih su stajali muškarci u lakim oklopima. Njih jedanaest, i to deset ljudi i jedan polu-vilenjak. Dvojica su na sebi imali verižnjače, a ostali lagane kožne oklope. Polu-vilenjak i jedan čovek bili su na konjima, i preko ramena su nosili tobolce sa strelama. Na barjacima su se vijorile maslinaste zastave sa svetlo sivom stegnutom pesnicom čiji je izgled nagoveštavao da bi trebala da bude napravljena od kamena. Kirgen je prepoznao simbol. Dindern. Ovo je teritorija Dinderna, ali neobično da se neko služi njihovim a ne kraljevskim barjacima dok traje opasnost od rata. Ne sviđa mi se to uopšte.

Kojim dobrom gospodo kepeci?“, upita jedan od muškaraca u verižnjači, neobrijan i ogromnog nosa, osmehujući se zlokobno. Preskočio je balvane zajedno sa dvojicom svojih drugova.

Kirgen skoči sa kola. Četiri patuljka su ga pratila i polako opkolila. Svima je oružje bilo dobro sakriveno. Nadam se da ovo može da prođe mirno.

Dobri viteže! Mi smo patuljci dobrovoljci, odazvani na kraljev poziv na oružje. Putujemo iz Dinderna ka Patuljačkim planinama, kako bi se pridružili glavnini patuljačke vojske. Nosimo im oružje i namirnice potrebne za rat“, poče Kirgen odavno pripremljenu priču. „Koliko vidim, vaša desetina nosi zastavu Dinderna, na istoj smo strani, i cenim oslobođeni ratnog poreza koji ovde verovatno naplaćujete putnicima namernicima.“

Nosati se osmehnuo široko. „Zanimljiv put ste izabrali do Patuljačkih planina. Koliko sam upoznat drum uz obalu je mnogo brži i prilagođeniji vašim ovećim kolima. Ima li neki poseban razlog tome, kepeče?“

Naš put naš izbor“, istog trena odgovori Kirgen. „Želeli smo da izbegnemo Jakšina Sidrišta i namete koje bi nam oni sigurno naplatili, bezdušnici su to.“

Šta da se radi, teška su vremena“, reče nosati gladeći balčak svog mača, „Svako mora da uzme svoj deo. Dindern takođe.“

To je nečuveno!“, dreknu Kirgen. Smatrao je da sa vucibatinama na drumu može da pregovara slično kao sa trgovcima u Plavogazu. „Ovde nosimo opremu za kraljevu vojsku, a Dindern pripada kruni. Nemate pravo da tražite bilo šta!“

Gospodari Dinderna žele da naplate prolaz kroz svoje zemlje svakome. Pogotovo putnicima željnim rata“, kezio se vitez, ne sklanjajući ruku sa balčaka. „Zlo vreme je došlo. Ko zna koliko vremena će mlađani kralj uopšte provesti na svom prestolu, a veoma je važno da Dindern nadoknadi gubitke koji će mu biti naneti ovim ratom.“

Tako znači. Ovde izgleda priča o službi kralju Uglješi možda neće tako dobro proći, a bojim se da je kasno da je menjamo. Kuga ih odnela.

Zanimljivo viđenje viteže“, oprezno poče Kirgen. „No, svako ima pravo da gleda sebe, zar ne? Koliko dobri gospodari Dinderna traže?“

Vitez se pobednički iskezi. „Trećinu svega što nosite. Još jednu trećinu za naše dobre drugare Svrake. Šta ostane ćemo podeliti ja i moja bratija, jer kako kažete kepeče, svako ima pravo da gleda sebe. Zar ne?“

Kirgen se nije iznenadio. Čim je video da naoružana grupa ne nosi kraljevske barjake bilo mu je jasno da će biti neke kavge. Nije imao nameru da razbojnicima ostavi ijedan zlatnik.

Pobijte ih!“, neočekivano i na patuljačkom jeziku dreknu Kirgen iz sveg glasa. Iako su iz navike uglavnom govorili severnjački među sobom, Kirgen i svi njegovi pratioci savršeno su znali i patuljački, ili planinski jezik kako ga neki zovu. Za razliku od razbojnika pod zastavama Dinderna, koji su ostali zatečeni Kirgenovom drekom.

Nosati je na par trenutaka stao zbunjeno. To je bilo dovoljno da Kirgen izvuče svoju sekiru ispod ogrtača i silovito je baci ka njemu uzlaznom putanjom. Iako iskusni trgovac nije voleo nasilje i krv, dobro se sećao svoje borbene obuke iz mladosti, kroz koju prođe većina patuljaka u klanu Crnosekire.

Sekira munjevito polete i pogodi nosatog po sred lica pre nego što je stigao da se pomeri. Grčevit pokret rukom i pokušaj da izvadi sekiru bio je kratkog daha, i više refleks nego pravi znak života. Pao je na kolena a zatim se potpuno srušio na blatnjavi drum.

Kirgenova sekira nije ni stigla do njegovog lica, a strelice iz samostrela dvojice patuljaka na kolima već su poletele. Polu-vilenjak i čovek koji su bili u sedlima nisu imali vremena ni da nategnu tetive svojih lukova. Nakon što su se njih dvojica srušila iz sedla, oba prestravljena konja napraviše pometnju među razbojnicima iza barikada.

Ostali patuljci takođe nisu gubili vreme. Četvorica koja su okruživala Kirgena u tren oka izvukoše sekire i zbaciše svoje ogrtače u blato. Još dvojica munjevito đipiše sa kola držeći po sekiru u svakoj ruci. Ispod ogrtača svakog patuljka zasijao je pun ratni oklop izrađen od najfinijih legura patulj-čelika. Razbojnici na barikadama opasno su ih potcenili, verovatno smatrajući da su u pitanju nevešti i slabo naoružani trgovci, a ne vrhunski patuljački ratnici prema kojima Kirgen ima neizmerno poverenje.

Osmorica preživelih razbojnika isukaše oružje, pomalo nesigurno gledajući u naoružane patuljke u punim oklopima. Verovatno nisu ni zamišljali da je moguće da se pripadnici niskog planinskog naroda toliko brzo kreću, pogotovo u teškoj opremi. Patuljak mrke brade već je pristigao do balvana i munjevito skočio ka jednom od razbojnika. Sekirom u levoj ruci parirao je udarac mača dok je drugom udarao po plećki svog protivnika. Čovek je ispustio mač uz bolan krik, a mrkobradi mu je skratio muke drugom sekirom. Preostali razbojnik koji je stajao ispred balvana pokušao je da ga iznenadi sa leđa, ali je u pomoć priskočio ćelavi patuljak sa crnom bradom vezanom u veliku pletenicu. Svojim sekirama maltene da je prelomio razbojnikov zarđali mač, a zatim ga je dokrajčio iz polu-okreta.

Videvši munjevitu smrt svojih drugova, razbojnici iza barikade se pokolebaše. Jedan od njih je uzjahao konja i u galopu se uputio ka šumi praćen, povicima i psovkama ostalih. Nije stigao daleko jer ga je Panđerova strelica pogodila u rame i konj ga besno zbaci sa leđa. Razbojnik je pri padu udario glavu o oveći kamen koji je ležao na zemlji. Odvratan krckavi zvuk nije ostavljao mnogo sumnje o njegovoj sudbini.

Šestorica patuljaka sa sekirama u rukama potrčaše ka barikadi, praveći veliku buku. Nenaoružani Kirgen ostao je u pozadini. Prišao je nosatom razbojniku u verižnjači koji više nije davao znake života, stavio mu nogu na rame i izvukao sekiru iz njegovog prepolovljenog lica. „Svako gleda sebe druškane, svako gleda sebe. Bar ti ta nosina više neće biti smetnja sa ženama, jelte.“

Ispred Kirgena čulo se zveckanje čelika. Patuljci su skakali kao pomahnitali i sekli neprijatelje pred sobom. Jedan sa gustim crnim obrvama i ožiljkom ispod oka sam je izašao na kraj sa dvojicom razbojnika, doduše uz malu pomoć dva samostrela sa kola. Ćelavi je iz punog okreta sa obe sekire udario po slabinama jednog protivnika, koji je na to kriknuo užasno. Dok je izvlačio sekire iz smrtno ranjenog čoveka, ćelavi je po ramenu i leđima dobio udarac mlatom od strane drugog razbojnika u verižnjači. Krezubi muškarac zamahnuo je da dokrajči poklelog patuljka, ali ga je u tome sprečio Panđer i njegov samostrel.

Dva preživela muškarca nesigurno su držala kratke mačeve u rukama, okrenuti leđima jedan drugom. Patuljci su ih opkolili.

Dosta!“, oštro reče Kirgen. Patuljci mirno zauzeše borbeni stav na par koraka od razbojnika. „Vi gospodo, bacite oružje moliću“, obrati se Kirgen ljudima.

Poslušali su ga bez pogovora. Kirgen rukom dade znak jednom od patuljaka da pomogne svom ćelavom drugu koji je ležao na zemlji. „Ko ste vi i za koga radite?“, upita ljude.

Mi… Iz Dinderna gospo‘n. Rekli su da stanemo ovde uzimamo trećinu sveg’ što putnici namernici nose. Za ratne troškove grada kažu“, nakon kraćeg nećkanja reče jedan od njih. Drugi ga je mrko pogledao.

Trećinu, zanimljivo odista. A ostatak koji ste nameravali da nam otmete, šta je s tim?“

Za Svrake gospo’n, mi damo njima oni nama sređuju neke stvari, tako je velio Ruđer, a on nas ne bi lagao sigurno“, pokaza razbojnik na nosatog koji je ležao u lokvi krvi i očigledno bio vođa. „Ostalo da nam se nađe. He he. Imamo žene, decu“, blentavo se osmehnu razbojnik.

Da se nađe?“, namršti se Kirgen. „Dobro. Lepo. Ima li još takvih koji bi da im se nešto nađe uz put?“

Ne kol‘ko znam gospo’n“, odvrati glavom čovek. „Ne bi treb’o niko iz Dinderna da ima dalje. Al’ teška su vremena, sve je moguće.“

Kirgen je kraće razmišljao a onda izdao kratku i jasnu naredbu: „Pobijte ih.“ Nije pametno ovakvu bagru ostavljati u životu u trenutnim okolnostima, nikako. Uostalom, oni nas ne bi poštedeli.

Dvojica razbojnika istovremeno zavapiše za milost gotovo plačnim glasovima, ali bezuspešno. Patuljci su naredbu izvršili bez pogovora, munjevito i neumoljivo.

Kirgen je prišao ćelavom patuljku koji se polako pridizao na noge. „Živ li si Brangile?“, upita zabrinuto.

Živ, živ gazda“, bolno odgovori Brangil držeći se za rame. „Ali lepo me je zveknuo onaj magarac, moram da skinem oklop da vidim da l’ je sve u redu.“

Dobro je, ne bi valjalo da ginemo od strane ovakvih probisveta.“

Patuljci sa sekirama krenuli su da raščišćavaju barikade sa puta. Panđer je skočio sa kola i polako hodao kroz blato. „Šta ovo bi gazda? Čuo li sam dobro da ste pominjali Svrake, pas im mater?“

Ovaj nosati jeste“, mirno reče Kirgen pokazujući vrhom sekire ka mrtvom čoveku. „Izgleda da je istu priču pričao i svojim pajtašima. Sumnjivo mi je to da znaš. Svrake jesu lopovi, uhode i ubice, ali nisam čuo da se bave razbojništvom na drumu. Niska je to rabota za njih. Moguće da je ovo pseto stavljalo to u svoj džep.“

Panđer klimnu glavom potvrdno, ali nije bio previše ubeđen. Odmahnuo je glavom, pljunuo i brzo otrčao da vidi kako je Brangil.

Hajde momci, utovarite Brangila na kola i pogledajte da ovi nesrećnici možda nisu imali šta vredno što bi moglo da nam koristi. I deder, ne jurite te konje, aman! Šta će nam oni kog vraga, neka idu svojim putem.“

Kirgen je posmatrao kako kiša polako spira krv sa blatnjavog druma i sočno pljunu na zemlju. „Panđer je u pravu. Pas im mater razbojničku, mogli smo da zaginemo ovde.“

Ostali tekstovi:

Jog

Kirgen

Elorana

Iskra

Vukvid

One comment

  1. Bole says:

    Sviđa mi se ova priča. Zapravo sviđa mi se opšti utisak koji se nameće.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *