Nešto potpuno drugačije – Vukvid

vukvidEno ga!“, radosno je uzviknuo Vukvid, prstom pokazujući ka građevini koja se nazirala u daljini. Jedva je čekao da završe svoje putešestvije i krenu da se vraćaju nazad. Na dalekom severu zaboravio je kako sunce i dnevna svetlost izgledaju, i žarko je želeo da ih ponovo vidi. U Belikraju je drugačije. Tamo samo nekoliko dana sunce ne izlazi. Dva meseca koja se naizmenično pojavljuju na nebu nisu mu pružala preveliku utehu.

Da, čini mi se da je to taj čuveni Snežbogov hram“, potvrdila je Elorana zaustavivši svog jaka pored Vukvidovog. „Nadam se da ćemo se bar malo ugrejati“, tiho mu je rekla kroz zagonetni osmeh.

Severnjak i vilenjakinja nalazili su se na jednom ovišem brdu sa strmim liticama, prvom ozbiljnijem uzvišenju od kad su stigli na snegom prekriveno ostrvo na Severnom moru. Na njega su se popeli strmim vijugavim puteljkom, na koji su jedva uspeli da nateraju jakove. Snežbogov hram nalazio se na drugom, još nepristupačnijem brdu, do kog je postojao samo jedan put. Kopneni most. Vukvid je mrzovoljno gledao dugački i veoma uzan kopneni most koji je povezivao dva brda. Izuzetno jak vetar mu svakako nije popravljao raspoloženje. Kad su prišli mostu primetili su da je prekriven poledicom. Samo nam je to trebalo.

Moraćemo da ga pređemo peške“, zaključi Elorana silazeći sa jaka, „Izgleda suviše klizavo i nedovoljno široko za naše čupave prijatelje.“

Izgleda previše vetrovito za nas, ali nije da imamo izbora…“, složio se Vukvid.

Pažljivo su krenuli preko kopnenog mosta dugačkog stotinak hvati. Vukvid je u jednom trenutku napravio grešku i pogledao ispod sebe, nakon čega se jedva održao na nogama pod snažnim naletom vetra. Ovo je znatno više od one litice pred Kratovim prolazom… A dole nema drveća i žbunja da ublaže pad. Uz Eloraninu pomoć uspeo je da se pribere i polako su prešli na drugu stranu, a odatle im nije mnogo trebalo do samog hrama. Vukvidu se svetilište činilo veoma hladno i donekle odbojno. Snežbogov hram je izgrađen od tamnog kamena, i gledano spolja sastoji se od četiri prostorije. Tri pravougaone jednake veličine od kojih samo središnja ima skromna gvozdena vrata, i četvrte, znatno veće prostorije sa visokom kupolom, koja se nalazi iza prve tri. Kupolasta prostorija opasana je jednostavnim stubovima, ali je zato bez ijednog prozora. Ceo hram je zavejan debelim snegom, a sa ivica krovova tri manje prostorije vise preteće ledenice. Ipak, Vukvidu i Elorani bilo je očigledno da u hramu nekoga ima i da vodi računa o svetilištu. Prilaz gvozdenim vratima nedavno je očišćen od snega.

Uz glasnu škripu čeličnih vrata ušli su u svetilište. Utisak o hladnoći hrama koji je Vukvid stekao gledajući ga spolja samo je dobio potvrdu unutra. Goli kameni zidovi su sa unutrašnje strane još tamniji, a kroz uske prozore ulazio je jedino mrak severne zime. Sumornu jednoličnost razbija jedino kameni pod na kome su ugravirane dve velike rune. Vukvid je odmah prepoznao da se te dve rune nalaze i među njegovom dvadeset i jednom. Nadam se da to znači da smo na dobrom putu. Pažljivo su zakoračili unutra, kako bi potražili monaha koji obitava u hramu. Kad je stigao do sredine prostorije Vukvid je osetio kako nešto prolazi kroz njegovo telo. Činilo mu se da je u pitanju veoma snažna magija. Imao je utisak kao da je sve oko njega bljesnulo, a zatim se osetio neverovatno sveže i odmorno, kao da je proveo dane u najudobnijem krevetu. Šta se desilo… Ovako prijatno se nisam osećao još od kad smo krenuli iz tople gostionice u Ledenzidu. Sledećeg trena začuo je bolan uzdah vilenjakinje iza sebe. Okrenuo se i zatekao je kako kleči na kamenom podu.

Elorana! Je l’ si dobro!“, potrčao je i kleknuo pored nje.

Da“, odgovori ona sa nekakvim olakšanjem, „Nešto se desilo. Čudno. Lepo. Opuštajuće zapravo. Osećam se tako odmorno i oporavljeno. Sav perun se u meni vratio, kao da uopšte nismo putovali ovoliko dugo…“

Meni se isto desilo tako nešto, u jednom trenu sam potpuno povratio snagu. Čak više nije ni toliko hladno. Šta se to dogodilo?“

Skromna dobrodošlica u Snežbogov hram, dragi gosti“, prekinuo ih je starački glas. Omaleni monah prošao je kroz vrata i široko se osmehivao. Izgledao je izuzetno staro i slabašno, duge sede brade i žućkaste glave obojene staračkim pegama, sa tek pokojim tragom nekadašnje kose. Nosio je dugačke sivkaste odore, a na nogama je imao samo otvorene sandale. Koliki su mu nokti, jebote!, zamalo da se otme Vukvidu sa usana, ali suzdržao se. Monahove ruke blago su podrhtavale, ali nije izgledao kao da mu je hladno, naprotiv. „U pitanju je Snežbogov poklon i blagoslov svakome ko prevali dalek put od kopna čak dovde.“ Zastao je da se hrapavo nakašlje, a zatim je nastavio: „Šta vas dovodi u Snežbogov dom u ovo doba godine? Blagosloveni hodočasnici hram obično posećuju leti, te je posebno vredno hvale na kolike ste se muke stavili samo da bi došli dovde. Put zimi svakako nije lak.“ Po završenoj rečenici ugledao je Eloranu i nije mogao da ne ostane začuđen: „Je li devojče? Šta li si ti? Od roda severnjačkog nisi? Vilenjakinja rekao bih. Zanimljivo, zanimljivo. Kol’ko ja znam nije zabeleženo da je neko od tvog soja posetio Snežbogov hram u prošlosti. Koje dobro te dovodi ovamo kćeri?“

Ja sam ovde došla samo u pratnji svog prijatelja…“, nesigurno odgovori Elorana.

Veliko je to prijateljstvo, ako te je povelo čak preko Severnog mora vilenjakinjo“, ozbiljno reče monah klimajući glavom u prazno. „A ti Severnjače, šta tebe dovodi ovamo? Da je obično hodočašće u pitanju sigurno bi došao leti, kad i svi ostali. Ima nešto više od toga, zar ne?“

Moglo bi se tako reći.“ Vukvid je takođe zvučao pomalo nesigurno. Prebirao je po unutrašnjim džepovima svog dlakavog kaputa sve dok nije napipao hartiju sa runama. „Ja sam… Pronašao jednu hartiju i voleo bih da znam šta na njoj piše. Rune su u pitanju…“, reče nespretno i detinje. Nije želeo da otkriva sve detalje monahu.

Rune veliš?“, starac je podigao obrvu. Drhtavim rukama je uzeo hartiju od Vukvida i pažljivo je razgledao. „Jesu, rune su u pitanju, to je tačno. Al’ bojim se da ti ja ne mogu pomoći.“

Kako? Nemoguće! Bio sam ubeđen da monasi po hramovima znaju da tumače rune… Morate da znate… Mislim, ako ne znate vi ko zna?“, Vukvid nije ni pomišljao da se suoči sa tim da je celo putešestvije na daleki sever bilo uzaludno.

Ne poznaju monasi rune, dobro dete. Ne, nažalost. To je drevni jezik bogova i poznavanje njega je međ’ ljudima izgubljeno pre mnogo, mnogo stoleća.“ Starac se udubio u hartiju ponovo. „Ja prepoznajem samo dve od ovih runa. One se ujedno nalaze i na podu ove prostorije“, pokazao je ka njima, „Te dve rune predstavljaju Snežboga. Ostalo mi je nepoznato. Žao mi je dečače.“

Postoji li neki način? Da li ima neko ko je vičan čitanju runa?“, mladi Severnjak je već počinjao da zvuči očajno, „Veoma je važno.“

Monah je zastao da razmisli. Zatvorio je oči i nejasno uzdahnuo. „Jedna mogućnost uvek postoji. Malo verovatna, ali postoji“, najzad reče blagim glasom.

Šta?“, upita Vukvid hvatajući se za slamku spasa.

U visokoj prostoriji iza nas nalazi se oltar Snežbogu. Možeš otići tamo i pomoliti mu se, u nadi da će ti uslišiti molitvu i prikazati ti se.“

To… To je moguće? Snežbog zaista razgovara sa ljudima?“ Vukvid je bio zatečen i iznenađen. Elorana je upitnim pogledom posmatrala razgovor.

Razgovara, da naravno, ukoliko želi to i molioca smatra dostojnim. Meni se ukazao samo jedared, a ovde sam već osamdeset godina i molim se svaki dan. Tad je prozborio samo nekoliko reči, ali pravih reči, koje su mi ojačale veru.“ Starac je pričao sa ponosom u očima. „Svaki hodočasnik se moli Snežbogu i prinosi mu žrtve, ali on se od kad sam ja ovde nije ukazao nikome. Nikome!“, jasno je naglasio to, „Rekoh već da nije mnogo verovatno, ali nemaš šta da izgubiš dečače. Ionako ne bi otišao odavde da se ne pomoliš na Snežbogovom oltaru, zar ne?“

Da, uradiću to. Nemam drugog izbora. Mogu poći ka oltaru odmah?“

Naravno dečače“, monah se nasmejao blago. Kad su Vukvid i Elorana pošli ka vratima starac ih je zaustavio. „Polako devojče! U sobi sa oltarom je dozvoljeno prisustvo samo jedne osobe u jednom trenutku. Ti možeš poći da se pomoliš nakon što se tvoj prijatelj vrati.“

Ako su takva pravila…“, vilenjakinja je slegla ramenima.

Vukvid je gunđao u sebi. Želeo je da ona pođe sa njim, ali pomirio se sa tim da neke stvari mora sam da uradi. Prošao je kroz otvorena drvena vrata i pred sobom ugledao stepenište. Nije bilo visoko, svega jedanaest stepenika. Kad se popeo našao se u velikoj i visokoj, ali nekako praznoj prostoriji. Nije zatekao nikakvu statua Snežboga, što mu je bilo pomalo čudno, već samo izuzetno jednostavan kameni oltar. Uza zid prostorije nanizani su stubovi isto kao i sa spoljne strane, a sam zid je go i bez prozora. Pogledao je iznad sebe. Primetio je da visokoj kupoli fali vrh i da postoji kružni otvor kroz koji se prolama pogled na zvezdano nebo. Začudo, sneg nije upao unutra. Zanimljivo. Mesečina je u potpunosti osvetljavala okrugli oltar koji se nalazi tačno ispod otvora u kupoli, postavljen na platformi kružnog oblika i uzdignut na pet stepenika. Vukvid je stao pred oltarom, ali nije znao šta da radi. Prošaputao je nekoliko molitvi koje su mu bile poznate, no ništa se nije dešavalo. A onda mu je palo na pamet da položi hartiju sa runama na oltar. Kako ju je položio, ona je zatreperela i uzdigla se pedalj u vazduh.

Čaas sanh vožd snjaaž lorkh, vlaad smjorz šnjagh“, kroz vazduh se prolomio dubok, gromoglasan i donekle užasavajući glas. Govorio je snažno, jasno i veoma, veoma polako.

Vukvid je razaznao svako slovo svake reči, ali nije razumeo šta ona znače. Osetio je neku neobičnu hladnoću kako ispunjava prostoriju. Prisustvo Snežboga postajalo je sve jače i nije mogao da ne oseti snažan magijski naboj. Činilo mu se da je beskrajno sićušan pred tolikom veličinom. Pao je na kolena i ukrstio ruke pred oltarom. Nije bio potpuno siguran zbog čega je to učinio, ali osetio je nekakav nagon.

Smrtniče. Nema potrebe za tim. Diži se na noge!“ Bog je govorio polako i staloženo, a opet nekako veličanstveno ulivajući strahopoštovanje.

Glas je kružio oko Vukvida. Mladi Severnjak je osećao kako mraz i srž zime ispunjavaju prostor sa svakom započetom rečju, i kako ga zatim napuštaju nakon što je u potpunosti izgovorena. Činilo mu se da je tok vremena postao drugačiji nego obično. Nikada pre ničemu sličnom nije imao priliku da prisustvuje. Toliko je nestvarno, a opet toliko nepobitno. Osećao je da ga neko posmatra. Prisustvo više sile bilo je očigledno. Poslušao je i ustao.

Poseduješ nešto što ti ne pripada, smrtniče. Mišćhu lorkhe thii pokkla bjost ummha, snagkhe šokh želj znaanst sjaavhe kroh fadharre. Kako si došao u posed ovog runskog zapisa?“

Ja… Ne razumem šta to znači. Pronašli su to sa mnom u šumi kad sam rođen. A zatim u Kratovom prolazu, rune na zidovima…“, nepovezano je pričao Vukvid. „Kad smo se vraćali, nakon što sam dodirnuo zmaja, to sve je zasvetlelo. Bljesak je bio, urezalo mi se u pamćenje. Morao sam da pođem ovamo, do hrama…“

Stani!“, ledeni glas se prelomio na stotine delića koji su svi uzviknuli istovremeno, a zatim su proleteli kroz Vukvida i ponovo se spojili negde ispred Severnjaka. Nije ga video, ali znao je da bog stoji pred njim. „Kratov prolaz, to si bio ti. Zadivljujuća brzina za jednog… Smrtnika.“ Mraz i inje su krenuli da se šire preko cele prostorije počevši od oltara, ali Vukvidu hladnoća više nije smetala. „Prava krv. Odgovarajuća upornost i snaga volje. Neočekivano. Moja greška, tvoja korist, Vukvide. Šta želiš, zbog čega si došao?“

Ja… Došao sam samo kako bih saznao šta te rune znače, kakve to veze ima sa mnom.“ Trudio se da skupi svu hrabrost, ali telo mu je podrhtavalo u prisustvu boga.

Sa suprotne strane oltara od Vukvida inje je počelo da obrazuje uspravan oblik. Zanemeo otvorenih usta dok se vazduh komešao pred njim.

Uz snažan bljesak i zaglušujuć prasak, inje se razletelo po sobi i zapljusnulo Vukvida. Kada je igra svetla i mraza prestala pred mladim Severnjakom ukazao se ni manje ni više nego Snežbog, bog zime glavom i bradom. Džinovski muškarac visok maltene dva hvata samouvereno je stajao ispred njega. Koža mu je bila plavičaste, promrzle boje, naizgled ispucala i prepukla na neobičan način. Imao je dugačke i guste tamno sive brkove prepune inja, koje mu se hvatalo i po pramenovima dugačke kose vezane u rep. Oči su mu bile svetloplave ledene boje, namrštene i isijavale su hladnoću. Celo lice boga izgledalo je izuzetno strogo i nepokolebljivo. Na sebi je imao težak modro sivi metalni oklop, ali su mu snažne ruke bile potpuno otkrivene, kao i debela stopala sa belim noktima. Samo Snežbogovo prisustvo isijavalo je i ispunjavalo prostoriju nečim uzvišenim, ali istovremeno jezivim i izuzetno hladnim. „Srećemo se ponovo, Vukvide, sine Vukmirov.“

Ostali tekstovi:

Jog

Kirgen

Elorana

Iskra

Vukvid

One comment

  1. vukvid says:

    mnogo mi se svidja :)
    Byk

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *